Loader

Ispovest: Sa platom od 2.000 EUR sam i dalje siromašan!

Da li ste ikada pomislili da će Vam život biti lakši ako imate platu od 2.000 EUR? Ko nije pomislio, taj ne živi na Balkanu. Ali ako ste pomislili da biste i sa 2.000 EUR  i dalje bili finansijski rob i da nije sve med i mleko, onda ste u manjini.
Život našeg sagovornika nije ni malo lak, a zarađuje upravo ovakvu svotu novca. Ako vam je i dalje neverovatno da neko ko ima platu od 2.000 EUR može da oskudeva sa novcem, onda ćemo vam razbiti celokupnu misteriju u sledećem intervjuu.

Kako ste došli do ovolike plate?
Napornim radom. Vlasnik sam male IT kompanije već 7 godina i malo po malo, izgradio sam pozitivan odnos sa nekoliko velikih domaćih klijenata, oni mogu na mene da se oslone da mogu da isprogramiram skoro sve što se zahteva, ja mogu da se oslonim na njih da mi redovno plaćaju. Na početku uopšte nije lako, bukvalno se radilo za nulu, a onda polako sam se i osmelio sa cenama i sada posle svih plaćenih poreza državi, inkasiram u džep u proseku 2.000 EUR.

Da li je to zato što ste u IT sektoru?
To su blago rečeno budalaštine. Jeste da sam u IT sektoru, ali sam vlasnik kompanije, što nema nikakve veze sa IT sektorom, već sa preduzetništvom. Ja sam, takođe, vlasnik još dve male kompanije, pa imam pozitivan bilans u obe firme, a bave se online prodajom. IT je samo oruđe za rad, ali ima mnogo programera koji jedva sastavljaju kraj sa krajem i nemaju baš tolika primanja.

Kada ste primetili da ni 2.000 EUR mesečno nije dovoljno?
Uh... samo kada se setim dana kada sam sebi rekao: I da imaš 10.000 EUR, ništa ti ne bi pomoglo. To se desilo u trenutku očaja kada sam i pored ovih primanja gledao svoju listu transakcija i shvatio da sam u minusu. Dugujem ljudima. Fale mi pare. A proces shvatanja je trajao, pa bogme, više od 2 godine. Sve lagano teklo, čovek ni ne primeti... I onda samo jedan dan BUM u glavi i shvatiš da si na ivici egzistencije i da gledaš u novčanik da li ćeš imati pare za hleb. Ali ne preterujem kada kažem da nisam imao ni za hleb.

Kako jedna osoba može da đođe u ovakvu situaciju?
Kao što sam rekao, sve se kreće stihijski. Kada sam na početku dogovorio poslove koji mi donose platu od 2.000 EUR, bio sam presrećan. Mislio sam da sam finansijski slobodan, da za par godina rada, mogu da se pohvalim da živim bolje i lepše nego većina.

Onda su krenuli lični zahtevi tipa kupujem TV najveći u radnji, kupujem samo najskuplji sir i meso. Ako ne uđem u najskuplju prodavnicu odeće, nisam ništa uradio. Bio je to lep period. Čak sam i štedeo pare. Ali da se trošilo, trošilo se. Tada sam još uvek živeo sa svojim roditeljima, zabavljao sam se sa mojom sadašnjom ženom. Mogao sam da joj kupim šta sam hteo, a ona skromna.

Onda smo pričali o zajedničkom životu i odlučili da se uzmemo, da pravimo decu. I mogu reći da je to možda bio okidač. Ne u smislu da se ne ženite, nego što sam finansijski bio neiskusan za takav korak.

Treba da živimo zajedno, bila je lepa pomisao. Moji roditelji mi pomogli da kupim stan, ali sam već dosta para iz svog džepa dao. Vozio sam Dacia Logan, posle izvesnog vremena bilo je potrebno da se kupi veći automobil. Automobil nije jeftin, ovog puta nisam hteo da mi iko pomaže, ali sam morao na kredit. 

Stiglo dete. Opremi sobu, samo najnovijim stvarima. Sve za dete, što bi se reklo. Dete je trošak samo po sebi, a joj kakvi su sve to troškovi. Počeo sam da gledam u novčanik, ali mi bude lakše jer ostane 200, 300 EUR pred kraj meseca. Idu dani, idu meseci, zahtevi sve veći i veći.

Idemo na more. A more, o bože, papreno skupo. Da li verujete da jedno letovanje u Grčkoj može za tročlanu porodicu da košta 2.000 EUR. Cela moja plata na 10 dana mora. I ok, ajde da dete vidi more, a nikako da idem u Crnu Goru, bljak... 

Sad već gledam u novčanik i vidim da pred kraj meseca nemam ni tih 200-300 EUR, već 20-30. Ok, makar sam na nuli. Ali to bi bilo dosadno, zar ne? Dolazi mi rešenje da platim porez na prenos apsolutnih prava za stan koji sam kupio. 1.500 EUR! Eto, krećemo sa zaduživanjima. Rata za kola 50.000 dinara, jer zašto bih vozio polovnog jugića, kad moram da vozim nova novcijata kola.

Plaćam porez, ali ne plaćam račune. Može da se odloži, ali ovaj porez kao mač koji seče i nikoga nije briga. Idem da proverim da li mogu da mi podele porez na 6 rata, kažu da ne može jer prodavac nema plaćen neki drugi porez, ja zovem prodavca, kaže mi da je sve plaćeno.  A ja moram pa moram da platim. 

Rešavam situaciju sa porezom, ali sada gledam u novčanik, ali ne da  nemam 20-30 EUR, već imam 2-3 ceduljice na kojima piše ime i prezime mog prijatelja i iznos koji sam pozajmio. Nije mi uopšte bilo prijatno...

Pa šta ste radili kada ste shvatili da imate dugove?
Ja sam pričao sa ženom i rekao da moramo da razgovaramo o finansijama. Godinama sam je držao podalje od finansija u smislu da ne mora da vodi računa, ja sam bio za to zadužen. I onda kad već nisam imao kud, morao sam da sednem sa njom i da popričamo o svemu.

Ja nikada nikome nisam dugovao i ako sam dugovao, bile bi usluge, a ne novac. A svi znamo da novac gledamo kao svetinju, pa sam ja hteo da budem fer prema mojim prijateljima i da im sve lepo vratim u dinar i to što pre.

Shvatili smo da iako smo dobri u svojim poslovima, da smo očajni u planiranju kućnog budžeta, a ja pogotovo. Što je ironija, jer imam firmu 7 godina i takve stvari nikada nisu smele da se dese u firmi. Uvek sam bio čvrst u odkulama, svaki dinar u firmi se cenio. A u kući totalno obrnuta situacija.

Na početku je bilo teško, jer se čovek na dobro lako navinke. Prvo smo rekli ajde da vidimo šta je neophodno. Sve nam je bilo neophodno. Onda hladan tuš... A kako porodice žive kada imaju ukupno 50.000 dinara mesečnog primanja? Pa nikako, shvatili smo da ovaj život koji vodimo je normalan ili bolje reći ,,normalan", normalniji nego kada imaš samo 50.000 u budžetu, ali i dalje se koprcamo od meseca do meseca, kao i svi, samo što imamo bolji auto, imamo svoj stan, imamo letovanja i zimovanja. Ali konstantna borba od meseca do meseca. Šta ako bismo imali veća primanja? Pa isto, samo što bismo vozili još bolja kola, imali veći stan i sve veće i bolje....

Pa zar ne nalazite makar utehu u tome da imate više nego drugi?
Nema utehe. Problem je u tome što bez obzira kolika primanja imate, ako se svedete na nulu u toku meseca, opet živite kao i svi, a jedna greška u proračunu može debelo da vas košta... Bili bismo spokojni tek kada bismo sebe stavili u poziciju da svakog meseca možemo da izdvajamo sa strane određeni novac, makar za neke nepredviđene situacije i da umemo da kontrolišemo budžet da se ne bi izmakao kontroli.

Da li biste hteli da sa nama podelite koliki su Vam mesečni troškovi?
Naravno, kad uzmem da gledam, nije mi dobro, ali može.

1. Rata za auto: 50.000 dinara (kredit na 3.5 godine, još godinu i po do otplate)
2. Mesečni računi: 20.000 dinara (struja, voda, telefoni, internet...)
3. Privatan vrtić: 30.000 dinara
4. Poslovni prostor i računi: 25.000 dinara
5. Žena koja nam pomaže oko čišćenja stana: 7.000 dinara
6. Benzin za auto: 10.000 dinara
7. Teretana za dve osobe: 9.000 dinara
8. Rata za keš kredit: 7.500 dinara (na 7 godina, ostalo još 6)
9. Rata za usisivač: 8.000 dinara (ne smem da kažem koliko je koštao, ali još 6 rata! Jupi!)
10. Životno osiguranje: 17.500 dinara (sva tri člana porodice sam osigurao)
11. Cigare: 8.000 dinara
12. Hrana i veterinar za psa: 5.000

Ostaje mi 43.000 dinara mesečno, bez hrane, bez dečije odeće i obuće, bez naše odeće, privatni lekar u slučaju da se dete razboli i svega što iz meseca u mesec varira. Ovo nabrajano su sve može se reći fiksni troškovi našeg stila života.

Šta mislite da će drugi reći na Vašu kalkulaciju?
Ne mislim, nego znam da će reći da sam lud. I jesam. Ali verujte mi, ne poznajem osobu koja ovoliko zarađuje, a da se ne ponaša po istom šablonu. Zato često kažem da nije bitna cifra koju zaradite, nego kako posle balansirate sa tom cifrom. Sigurno mislite da barem pola ovih stavki možete da izbacite sa spiska, ali ne možete, jer onda to nije to... Odmah ćete se osećati malim, bezvrednim. Tako je uvek na početku, ali to je samo izazov. A većina ne može da prežali svoj stil života, jer kao što sam ranije rekao, čovek se lako navikne na bolje.

Kakva je sada Vaša situacija?
Ponosno mogu da kažem da od jula 2019. godine smo u plusu što se tiče mesečnog preseka. Organizovali smo se tako da smo sami počeli da kratimo troškove i idemo jedno po jedno. Shvatili smo da je ovaj životni stil ipak trenutno previše za nas i da je riskantan na duže staze. Pokušavamo da shvatimo gde smo pogrešili i da ispravimo sve greške kako se ne bismo vratili u već poznat loš scenario.

Kakvi su Vam zaključci?
Kao prvo, budžetu u privatnom životu se najčešće prilazi sa emotivne strane. Kada trošite pare, ne razmišljate o krajnjem bilansu, već koliko ćete se dobro osećati u tom trenutku. A kad su deca u pitanju, za pare se ne postavlja pitanje. Što je greška u startu, jer onda se potroše pare i nema nazad. Mi smo utvrdili neka pravila:

1. Odmori - odvaja se samo za jedan odmor i to za letovanje. Budžet nam je 1.000 EUR a ne 2.000 i tražimo u ono u šta možemo da se uklopimo, a ne da tražimo šta nam se sviđa, pa koliko košta nek košta.

2. Izdvajanje za dete: budžet se izdvaja samo za zdravlje i odeću. Za zdravlje i dalje ne postavljamo pitanje, koristimo usluge privatnog lekara, ali tražimo odeću koja je ili polovna ili u radnjama koje nisu brendirane. Što se igračaka tiče, limit je na jednoj kupljenoj igrački u toku meseca, ionako dobija od baba i deda šta hoće.

3. Krediti: iz ovoga se čovek izvući ne može magičnim stapićem, ali definitivno je odluka da više se ništa ne kupuje preko kredita. Kada se kupi nešto vrednije, onda je to u tom trenutku zanimljivo, ushićeni ste, ali posle već pete rate i nije baš toliko zanimljivo. Definitivno treba da se plaća isključivo novcem koji imate, ni dinar preko kredita.

Ovo su tri najveće kategorije troškova koji na ovaj ili onaj način mogu da poremete budžet i finansijsku slobodu. Ostale troškove isto, svako na svoj način, kontrolišemo, ali generalni zaključak treba da bude da se čovek lako navikne na dobro, ali ako ne razmišlja o troškovima, može sebi da napravi veliki problem. Uvek treba voditi računa, ma koliko god je teško. I gledajte da svi vaši troškovi ne prelaze više od 90% budžeta, kako biste onih 10% imali za neki nepredviđeni trošak.